ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ: Операција “Подухват-25” и слом Краљевине Југославије [СПЕЦИЈАЛ]

Други светски рат

Други светски рат на простору Југославије 1941-1945


Одлука за напад на Југославију и обострани распоред снага

Хитлер је одмах реаговао на догађаје у Југославији од 27 марта 1941. Он је на »Саветовању о Југославији«, које је тога дана одржао у Берлину са највишим немачким војним руководиоцима, саопштио своју одлуку да што пре нападне Југославију и да је уништи као државу.

И, заиста, немачка Врховна команда копнене војске је већ 30 марта издала наређење за напад на Југославију, под шифром »Подухват-25«, а истовремено и наређење за напад на Грчку, под шифром »Марита«. Поред тога, било је договорено да у овом нападу учествују Италија и Мађарска, с тим да Румунија и Бугарска — чије су територије служиле за концентрацију немачких трупа — штите немачку позадину од евентуалне интервенције СССР-а и да бугарске трупе, у случају потребе, узму учешћа и у операцијама против Југославије.

Ударни делови немачког 41.корпуса непосредно пред почетак операције (СС моторизована дивизија “Дас Рајх”), Румунија април.1941.година

Хитлерова стратегијска замисао била је да се концентричним нападом са простора Ријека, Грац, с једне, и из рејона Софије, с друге стране, продре у Југославију општим правцем према Београду с тим да се Македонија отсече од остале територије како би се онемогућило евентуално повлачење југословенске војске на југ и створила база за предузимање немачко-италијанске офанзиве против Грчке. У циљу остварења ове замисли, биле су предвиђене следеће снаге:

⇒Можете нас пратити и на потпуно аутономној платформи Телеграм адреса > https://t.me/bograta

  • 12 немачка армија у Бугарској и Румунији, и то: 18 корпус (2 оклопна, 5 и 6 брдска, 72 пешадијска дивизија и 125 пешадијски пук), 40 моторизовани корпус (9 оклопна, 73 пешадијска и моторизована СС дивизија »Адолф Хитлер«), 1 оклопна група (14 корпус: 5 и 11 оклопна, 4 брдска и 294 пешадијска дивизија), 41 корпус (моторизована СС дивизија »Дас Рајх« и моторизовани пукови »Гросдојчланд« и »Геринг«), и борбена група »Ђердап«. У армијској резерви: штабови 11 и 50 корпуса, 46, 76 и 198 пешадијска и 60 моторизована дивизија; према Турској 16 оклопна дивизија.
  • 2 немачка армија у Мађарској и Аустрији, и то: 46 моторизовани корпус (8 и 14 оклопна и 16 моторизована дивизија), 52 корпус (125 пешадијска и 101 лака дивизија), 51 корпус (132 и 183 пешадијска дивизија), 49 брдски корпус (1 брдска, 79 пешадијска и делови 538 граничне дивизије). У армиској резерви: 169 и 197 пешадијска дивизија.
  • У резерви немачке Врховне команде у Аустрији 4, 12 и 19 оклопна, 20 моторизована и 100 лака дивизија.
  • 2 италијанска армија дуж италијанско-југословенске границе, и то: 3 планински одред, 11 корпус (пешадијске дивизије »Ре« и »Изонцо«), 6 корпус (пешадијске дивизије »Равена«, »Сасари«, »Асијета« и »Фриули«), 5 корпус (пешадијске дивизије »Ломбардија« и »Бергамо«), »Трупе Задра«, моторизовани корпус (моторизоване дивизије »Торино« и »Пасубио« и оклопна дивизија »Литорио«) и Брзи (»Целере«) корпус (1, 2 и 3 брза дивизија).
  • 9 италијанска армија у Албанији, и то: 17 корпус (пешадијске дивизије »Месина«, »Пуље« и »Марке« и оклопна дивизија »Центауро« и 1 планински одред), 14 корпус (пешадијска дивизија »Фиренце« и планинска дивизија »Кунензе«) и 4 корпус (пешадијске дивизије »Пинероло« и »Арецо«).
  • Мађарски брзи корпус и делови 3, 4 и 5 пешадијског корпуса дуж мађарско-југословенске границе.

Према томе, у нападу на Југославију предвиђено је да учествују 12 и 2 немачка армија; 2 и 9 италијанска армија, и друге мање снаге; један мађарски брзи корпус и делови три мађарска пешадијска корпуса, тј. укупно око 52 дивизије (24 немачке, 23 италијанске и 5 мађарских). Сем њих у резерви немачке Врховне команде налазило се 5 дивизија, које су се могле употребити против Југославије.


Основна идеја југословенског »Ратног плана Р-41« била је: одбрана на свим фронтовима, а офанзива према Албанији с циљем да се заједно са грчком армијом туку тамошње италијанске снаге; Задар заузети препадом; под јачим непријатељским притиском повлачити се општим правцем на југ; у случају повлачења из земље, отступити у Грчку и тамо организовати фронт заједно с Грцима, а евентуално и с другим савезничким снагама. За извршење ове идеје било је предвиђено ангажовање 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије, 18 одреда (сваки јачине 1—3 пешадијска пука ојачана артиљеријом), 16 посадних пукова и других мањих јединица, у следећем распореду:

Ешелони Југословенске војске непосредно пред почета рата, локација непозната
  • 3 група армија: 3 армија (Зетска, Херцеговачка, Косовска и Вардарска дивизија и Комски одред) требало је да предузме офанзиву против италијанских снага у Албанији у циљу спајања с грчким трупама, док су Трупе 3 армијске области (Брегалничка, Моравска и Шумадијска дивизија и Струмички одред) имале задатак да бране гранични фронт према јужној Бугарској од Дојранског Језера до Криве Паланке. Резерва (Ибарска дивизија), која се налазила код Урошевца, требало је да се ангажује према потреби: на Албанском или на Бугарском фронту.
  • 5 армија (Топличка, Тимочка, Крајинска и Дринска дивизија, Власински и Калнски одред), са задатком да брани гранични фронт према северној Бугарској и Румунији, од Криве Паланке до Голупца.
  • 6 армија (Сремска, Дунавска и 2 коњичка дивизија, Браничевски, Пожаревачки, Смедеревски, Банатски и Савски одред), чији је задатак био да брани гранични фронт према Румунији, од Голупца до Бегејског Канала.
  • 2 група армија: 1 армија (Потиска и 3 коњичка дивизија, Сенћански, Суботички и Сомборски одред и шест посадних пукова) држала је фронт према Мађарској, од Бегејског Канала до Дунава, а 2 армија (Осјечка, Врбаска и Босанска дивизија и један посадни пук) од Дунава до Доњег Михољца.
  • 1 група армија: 4 армија (Славонска, Савска и Мурска дивизија и Ормошки одред) била је распоређена према Мађарској, од Доњег Михољца до Орможа, а 7 армија (Дравска и Триглавска дивизија, Триглавски, Ришњачки и Лички одред и девет посадних пукова) према Аустрији и Италији, од Орможа до Карлобдга. Резерва (1 коњичка дивизија) у рејону Загреба.
  • Трупама Приморске области (Јадранска дивизија, јединице Команде Шибеника и Команде Боке Которске, Цапљински и Требињски одред) било је наређено да бране обалски појас од Карлобага до Будве и да препадом заузму Задар.
  • У стратегијској резерви предвиђене су 4 дивизије: Церска (око Младеновца), Унска (око Ст. Пазове), Личка (око Модриче) и Динарска (око Сарајева).
  • Ваздухопловство (415 авиона) било је груписано у четири ваздухопловне бригаде (1 ловачка, 2 и 3 мешовита и 4 бомбардерска), односно четири ловачка (2, 4, 5 и 6) и четири бомбардерска ваздухопловна пука (1, 3, 7 и 8), као и осам самосталних ваздухопловних извиђачких група. Имало је задатак да врши подршку операција копнене војске, да штити важне објекте и да извесним снагама бомбардује циљеве у погра – ничним зонама.
  • Ратна флота имала је 1 крстарицу, 4 разарача, 4 парне торпиљарке, 8 моторних торпиљарки, 4 подморнице, 11 минополагача, 2 борбена чамца, а речна флотила имала је 4 монитора. У саставу морнарице налазило се и око 150 хидроавиона. Планом је било предвиђено да ратна флота брани јадранску обалу и да садејствује нападу на Задар, а речна флотила да подржава операције копнене војске.
  • Југословенски војници крећу на Албанију, март-април 1941.година

Југословенска војска је 27 марта бројала око 600.000 војника, а могла је мобилисати око 1,200.000 људи за оперативну и 500.000 за резервну војску, као и око 900.000 грла стоке. Али како је 30 марта наређено да тзв. опште активирање (уствари тајна мобилизација), отпочне 3 априла, општа мобилизација је објављена тек 7 априла, те је рат затекао већи део јединица у покрету ка концентрациској просторији, а неке још и на мобилизацијском месту, јер је трајање мобилизације за већину јединица износило четири и више дана.


Ток ратних дејстава (06.04-15.04)

Делови немачке 60. дивизије приликом сламања жилавог отпора преосталих јединица Југословенске војске која су одбиле предају, Локација: слив реке Ибар, г.Рашка- средина априла 1941.година

Напад на Југославију извршен је концентрично из свих суседних земаља осим Грчке. Немци су упали из Бугарске (6 и 8 априла) и Румуније (6, 9 и 11 априла) са својом 12 армијом, а из Аустрије (6 априла) и Мађарске (7 априла) с 2 армијом. Италијани су им се придружили из Албаније (9 и 16 априла) с 9 армијом, а из Италије (11 априла) с 2 армијом. Из Мађарске наступала је (11 априла) мађарска војска.

Рат је отпочео 6 априла терористичким бомбардовањем Београда (484 немачка бомбардера у пратњи 250 ловаца), као и бомбардовањем низа других места од стране немачке и италијанске авијације: Скопља, Ниша, Подгорице, Мостара, Сарајева, Книна, Сплита, Шибеника, Боке Которске, Љубљане, Зиданог Моста, Птуј а и др. Југословенска авијација је већ у првим ваздушним борбама, нарочито над Београдом, затим при бомбардовању непријатеља (Беч, Темишвар, Арад, Скадар и др.), као и на својим аеродромима, одмах изгубила скоро трећину авиона, те се њено дејство идућих дана није више ни осећало, осим акција мањих формација.


Првог дана рата немачка Борбена група »Ђердап« заузела је препадом Сипски Канал и Ђердапски теснац да би обезбедила овај важан пролаз.


Немачка агресија почела је из јужне Бугарске ка Скопљу. Већ 6 априла ујутро отпочеле су јединице 12 немачке армије (40 моторизовани корпус: 9 оклопна, 73 пешадиска и моторизована СС дивизија »Адолф Хитлер« и делови 18 корпуса: 2 оклопна дивизија уз јаку подршку авијације, напад на граничном фронту од Криве Паланке до Беласице Пл., на Трупе 3 армиске области (Моравска, Шумадиска и Брегалничка дивизија и Струмички одред).

Напад је изведен на три правца:

  1. Ћустендил — Крива Паланка — Куманово (9 оклопна, а за њом моторизована СС дивизија »Адолф Хитлер«),
  2. Џумаја — Царево Село — Кочани (73 пешадијска дивизија) и
  3. Ново Село — Струмица (2 оклопна дивизија), са тежиштем на кумановском правцу.

Сломивши одбрану ојачаних граничних јединица и предњих делова Трупа 3 армиске области, након краћег отпора на сва три правца, немачке су снаге истога дана заузеле Криву Паланку, Страцин, Царево Село и Струмицу и одбациле јединице Моравске, Брегалничке и Шумадиске дивизије и Струмичког одреда на запад.

Митраљеско одељење моторизоване СС дивизије »Адолф Хитлер« ватрено подржава предње борбене ешелоне на тежишном правцу напада Крива-Паланка-Куманово, април 1941

Идућег дана, 7 априла, немачка 9 оклопна дивизија наставила је надирање и, после борби на Пчињи, разбила Ибарску и делове Моравске дивизије, стигла у Куманово, а одатле главнином снага одмах продужила ка Скопљу и заузела га истог дана, док су мање снаге, које су наступале од Куманова на север, ка Бујановцу, биле задржане код Прешева захваљујући јаком отпору 46 допунског пука Моравске дивизије. Истовремено, 73 немачка дивизија пробивши фронт Брегалничке дивизије, заузела је Кочане, Штип, Велес, а 2 оклопна дивизија избила је на грчку границу код Дојранског Језера.


Тако су немачке снаге избиле на Вардар. Остаци разбијених Трупа 3 армиске области успели су да се делом снага пребаце на десну обалу Вардара, а делом на просторију Прешево, Бујановац, Гњилане.


Непријатељ је наставио надирање ка западу, у позадину јединица 3 армије (Вардарске и Косовске дивизије) које су, заједно са деловима 3 армије, нападале на италијанске трупе у Албанији. Већ 8 априла 73 немачка пешадијска дивизија ушла је без отпора у Прилеп, а моторизована СС дивизија »Адолф Хитлер«, која дотада није учествовала у борбама, кренула је од Куманова, преко Св. Николе, Велеса и Прилепа, и 9 априла заузела Битољ. Тиме је немачким снагама и на овом правцу био отворен пролаз за Грчку.

Делови моторизоване СС дивизије »Адолф Хитлер« уклањају противтенковске препреке на југословенско-албанској граници у рејону г.Охрид, април 1941

За то време је 9 немачка оклопна дивизија оријентисала своја дејства од Скопља на запад и 8 априла заузела Качаник и Тетово, а 9 априла Гостивар, Урошевац и Призрен. Јединице Вардарске дивизије и прикупљени остаци Трупа 3 армиске области спречили су продор непријатеља у Кичево, а 11 априла су делови Косовске дивизије одбацили непријатеља од Призрена ка Сувој Реци, али је он 13 априла поново ушао у Призрен.

Настављајући дејства од Скопља ка северу и западу, 9 оклопна дивизија је 11 априла заузела Приштину и Дебар, а моторизована СС дивизија »Адолф Хитлер« Охрид и Стругу. У Дебру и Струги ове немачке дивизије су се спојиле с италијанским снагама, које су још 9 априла почеле напад из Албаније, али су их задржавале јединице Вардарске дивизије.


Тиме је Македонија била заузета, а југословенске снаге (Трупе 3 армијске области и Вардарска дивизија) потпуно разбијене. Тако је предвиђена отступница главнине југословенске војске за Грчку била пресечена.


Док су немачке дивизије продирале из Бугарске у Македонију, јединице југословенске 3 армије су у току 6 и 7 априла, према плану Врховне команде, отпочеле напад на италијанске трупе у Албанији, и то јединице Косовске дивизије на граничном фронту од Проклетија до Паштрика, у три правца ка Дриму, и Комски одред — од Плава и Гусиња, преко Проклетија, такође ка Дриму.

Зетска дивизија, након извршеног прикупљања, отпочела је 8 априла напад на правцу Тузи — Скадар, а 11 априла су јој се придружили и тек пристигли делови Херцеговачке дивизије. Јединице Косовске дивизије и Комског одреда потисле су Италијане и избиле на Дрим, а Зетска дивизија и делови Херцеговачке дивизије — избиле на 15 км северно од Скадра.


Међутим, услед недовољних снага, недостатка понтонирског материјала и слабе подршке из ваздуха, офанзива је заустављена, а затим, услед неуспеха на осталим деловима фронта и објављене капитулације, све ове јединице су биле приморане да се повлаче на југословенску територију.


Падом Скопља и избијањем немачких снага на Вардар 7 априла, већ је била сломљена одбрана Трупа 3 армиске области и онемогућено повлачење југословенске војске кроз Македонију на југ у циљу спајања с грчком војском. Зато су Немци следећих дана пренели тежиште операција на север.

8 априла је 1 оклопна група (14 корпус) напала из Бугарске 5 армију (Топличка, Тимочка, Крајинска и Дринска дивизија, Власински и Калнски одред). Пошто су на правцу Цариброд (Димитровград) — Пирот потисли Топличку дивизију, која је претрпела тешке губитке, Немци су заузели Пирот. Одатле је 11 оклопна дивизија продужила надирање ка Нишу, а следећег дана 4 брдска дивизија скренула је на север, ка Књажевцу.

Уништени тенкови типа Ренаулт који су се налазили у саставу Југословенске војске, Околина Алексинца април 1941

У другом ешелону Немци су на овом правцу имали 5 оклопну и 60 моторизовану дивизију (прва је ангажована 10 а друга 11 априла), док је 294 пешадијска дивизија задржана код Пирота. 11 оклопна дивизија је 9 априла без отпора ушла у Ниш. Одавде је она истурила мање снаге ка Прокупљу и на југ ка Дољевцу, где су заробиле знатан део јединица Дринске дивизије, а главнином снага наставила надирање долином Јужне Мораве на север и истог дана продрла до Алексинца.

Већ 10 априла, 11 оклопна дивизија је продрла у долину Велике Мораве и заузела Параћин, Ћуприју и Јагодину, а сутрадан Лапово и Крагујевац и на тај начин избила на подручје које је бранила 6 армија југословенске војске.

Једанаестог априла, 11 оклопна дивизија одбила је противнапад делова Тимочке дивизије, који су покушали да се пробију ка Алексинцу. Истог дана је немачка 4 брдска дивизија избила у Књажевац и угрозила позадину Тимочке дивизије, 13 априла заузела је Сокобању и Бољевац, одакле је усмерила своја даља дејства ка Зајечару, Бору и Ћуприји.

Немачка 11.оклопна дивизија у Нишу, април 1941.година

Пета оклопна дивизија, наступајући до Ниша иза 11 оклопне дивизије, скренула је 12 априла ка Прокупљу и од 12 до 15 априла преко Приштине и Скопља продужила за Грчку. За то време 60 моторизована дивизија, такође прикупљена у Нишу, усмерила је своја дејства ка Крушевцу и Краљеву.


Снаге 5 армије биле су расцепкане и добрим делом разбијене: један део (делови Дринске, Топличке и 2 коњичке дивизије) успео је да се пребаци у долину Западне Мораве, а друге јединице (Калнски одред, Тимочка и Крајинска дивизија), оставши без везе с командом, изоловано су наставиле да пружају местимичан отпор непријатељу.


Истовремено с продором 12 немачке армије из Бугарске отпочео је и напад делова 2 немачке армије (49 брдски, 46 моторизовани и 51 корпус), из Аустрије и Мађарске, у више праваца, на фронт 1 групе армија (4 армије у северној Хрватској и 7 армије у Словенији).

Већ 6 априла делови 51 корпуса (јединице 132 и 183 пешадијске дивизије) прешли су југословенску границу и, након краће борбе, заузели небрањено Прекомурје и Мурску Соботу, док су на правцу Спиље — Марибор задржани. На граничном фронту од Св. Духа (с.з. од Марибора) до Либелича (с.и. од Дравограда) граничне јединице су се повукле на десну обалу Драве. Истовремено су делови 49 брдског корпуса (јединице 538 граничне дивизије) заузели прелаз код Дравограда и превоје Језерски Врх, Љубељ и Подкоренско Седло. Сутрадан, 7 априла, 132 и 183 пешадијска дивизија избиле су на линију р. Песница — Св. Ленарт — Капела, северно и источно од Марибора.

Истог дана је 46 моторизовани корпус (8 и 14 оклопна, а за њим 16 моторизована дивизија) извршио напад из Мађарске ка Вировитици, Копривници и Чаковцу, где су тек пристизале јединице 4 армије (Мурска, Савска и Славонска дивизија), као и 1 коњичка дивизија из резерве 1 групе армија. Немци су успели да образују мостобране код Барча, Закања и Летења, продревши до близу Копривнице, а делом снага и у Чаковец. Док су тек пристигле снаге Савске дивизије 8 априла вршиле безуспешне противнападе на Немце северно од Копривнице, дотле је непријатељ на отсеку Славонске дивизије одбацио један пук према Вировитици. Тада су усташки елементи изазвали побуну у 108 пуку Славонске дивизије, који је с 40 допунским пуком напустио положаје. На тај начин је омогућен продор Немаца у Вировитицу. Побуна се одмах пренела и на један пук Савске дивизије. То је био почетак растурања јединица 4 армије.

Немачке јединице користе помоћ локалних мештана који потказују позиције Југословенске војске, Славонија април 1941.година

У Словенији су Немци 8 априла заузели Марибор, а 9 априла Птуј и тако овладали целим подручјем северно од Драве. Тада је 7 армија отпочела повлачење ка Купи и ка Загребу, препуштајући Словенију непријатељу. У Подравини, 9 априла, 1 коњичка и делови Славонске дивизије наставили су борбу код Копривнице и Вировитице, али без успеха. Немци су продрли у Копривницу, а из Вировитице напредовали су ка Подравској Слатини.


Код јединица 4 армије унутрашњим разорним дејством усташких елемената дошло је до потпуног расула, а повлачењем и појавом сличног растројства и код 7 армије престао је уствари сваки отпор 1 групе армија. Истовремено отпочело је осипање и повлачење 2 групе армија (1 и 2 армија) из Барање и Бачке, а затим из Славоније и Срема, преко Саве, на југ.


Тиме је Немцима омогућен несметан покрет у унутрашњост земље. 10 априла је главнина 2 немачке армије, да би искористила брз продор 12 армије у Србију и Македонију, отпочела општи напад — два дана пре предвиђеног рока. Истог дана је 14 оклопна дивизија 46 моторизованог корпуса, надирући од Вировитице и Копривнице, заузела Загреб, а сутрадан Карловац. Тек приспела 1 брдска дивизија 49 брдског корпуса ушла је 11 априла у Цеље и наставила продирање ка Новом Месту и Виници.

Мотоциклисти СС моторизоване дивизије “Дас Рајх” приликом напредовања ка Београду, локација г.Панчево-Алибунар април 1941.година

У току 12 априла, 14 оклопна дивизија спојила се код Врбовског са снагама 2 италијанске армије, која је 11 априла отпочела напад на Југославију и сутрадан, скоро без икаквог отпора, избила у Љубљану, Карловац и Сењ. За то време су остале снаге 46 моторизованог корпуса — 8 оклопна и 16 моторизована дивизија — отпочеле наступање преко Вировитице и 10 априла заузеле Подравску Слатину, одакле су несметано продужиле покрет: 8 оклопна дивизија преко Осијека и Сремске Митровице ка Руми, а затим делом снага ка Београду, а главнином ка Шапцу и Ваљеву; а 16 моторизована дивизија преко Винковаца и Сремске Митровице ка Зворнику и Сарајеву. Док су немачке трупе надирале ка Београду, мађарска војска је од 11 до 15 априла посела небрањену Бачку и Барању, избивши чак до Винковаца и Шида.

Мотоциклиста СС моторизоване дивизије “Дас Рајх” приликом савлађивања тешког терена негде у Банату, април 1941.година

Немачки 41 моторизовани корпус (дивизија »Дас Рајх« и пук »Гросдојчланд«), чији су предњи делови још 9 априла прешли румунско-југословенску границу, отпочео је 11 априла преко Вршца и Алибунара општи напад на Банат, већ напуштен од јединица 6 армије (Банатски одред). Мањи делови 41 корпуса избили су 12 априла у Београд, а сутрадан ушли су и делови 8 оклопне дивизије 46 моторизованог корпуса са запада, и 11 оклопне дивизије 1 оклопне групе која се с југа, правцем Топола — Београд, пробила кроз положаје јединица 6 армије.

Извиђачки елементи 41.моторизованог корпуса (“Гросдојчланд”) форсирају реку Дунав (р.аде Чакљанац,г.Панчево) непосредно пред улазак у Београд, април 1941.година

Капитулација Југослoвенске војске

Официриско возило немачке војске у разрушеном Београду, април 1941.година

Од самог почетка рата југословенска Врховна команда није била у стању да руководи операцијама својих јединица, нити да координира њихов рад. Због тога је већ 10 априла, преко радија, свим јединицама издала упутство да се убудуће, где год дођу у додир са непријатељем, боре самоиницијативно, не чекајући наређења претпостављених старешина. Међутим, догађаји су се развијали тако брзо, да није било времена за примену овог упутства, као ни каснијих наређења.

Наиме, после заузимања Београда, немачке и италијанске снаге су брзо напредовале према незаузетом централном (Босна, западна Србија) и обалском делу Југославије. Југословенска Врховна команда покушала је да организује последњи отпор, те је 13 априла издала директиву да се остаци армија и група армија повуку на линију Бојана — Комови — Дурмитор — Прењ — Неретва. Али ни ова директива није се могла извршити због потпуног расула југословенске војске и брзог напредовања немачких јединица. «

Четрнаеста немачка оклопна дивизија наступала је од Карловца преко Приједора, Бање Луке и Добоја ка Сарајеву, где се 15 априла спојила са 16 моторизованом дивизијом, која је, сломивши отпор делова 1 југословенске армије код Сапца, Сремске Митровице, Лознице и Зворника, наступала ка Сарајеву.За то време снаге 60 моторизоване и 8 оклопне дивизије потискивале су преостале делове 5 и 6 југословенске армије у западној Србији, наилазећи на местимичан отпор код Горњег Милановца и Ужица. После заузимања Краљева, 60 моторизована дивизија окренула је долином Ибра ка југу, где је сломила отпор делова 3 групе армија у Санџаку и у Метохији.

Спајање немачких и италијанских јединица негде у Херцеговини, април 1941.година

Док је непријатељ продирао ка централном подручју земље, Врховна команда је 14 априла затражила од немачке Врховне команде да се обуставе непријатељства и успостави примирје, и наредила југословенским трупама да прекину сваки отпор. Немци нису прихватили никакве услове, већ су захтевали безусловну капитулацију југословенске војске.15 априла су краљ и влада побегли авионима из Никшића за иностранство. Тог дана 16 моторизована и 14 оклопна дивизија заузеле су Сарајево и на Палама заробиле југословенску Врховну команду. Том приликом капитулирале су све југословенске снаге које су се налазиле у Босни.

Крећући се обалским појасом, 2 италијанска армија ушла је 14 априла у Книн, а 15 априла у Шибеник и Сплит, сутрадан у Мостар, а 17 априла у Дубровник, не наилазећи нигде на отпор, јер су се трупе Приморске армиске области већ углавном биле распале (расуло је почело још 10 априла, када је проглашена Независна Држава Хрватска). У Дубровнику су се делови 2 италијанске армије спојили са јединицама 9 италијанске армије (ова је, користећи прекид отпора у вези са преговорима о капитулацији, 16 априла отпочела напредовање преко Црне Горе), као и са немачким снагама које су од Сарајева и Прозора наступале долином Неретве ка Метковићу, а потом ка Дубровнику.Италијани су 17 априла заробили у Боки Которској остатке југословенске флоте, сем разарача »Загреб« који су потопили морнарички официри Сергије Машера и Милан Спасић и заједно с њим потонули, јер нису хтели да га предају непријатељу.


После бекства краља и владе у иностранство, опуномоћеници Врховне команде (бивши министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић) потписали су, 17 априла, у штабу немачке 2 армије у Београду, безусловну капитулацију.


Одредбама капитулације, која је ступила на снагу 18 априла у 12 часова, предвиђено је: југословенски војници и официри одводе се у заробљеништво; све оружје, опрема, слагалишта, утврђења, војна и привредна постројења, саобраћајна средства, бродови итд. морају се предати неоштећени, као и планови минских поља, документи претседништва владе и министарства војног и иностраних послова, итд.

Напад Немачке 6 априла 1941 затекао је Југославију неспремну у морално-политичком, материјалном и оперативностратегиском погледу. Брзи и катастрофални пораз југословенске војске био је природна последица слабости старе Југославије на свима пољима политичко-друштвене, економске и војничке делатности, као и издајства и кукавичлука владајуће елите. Врховно државно и војно руководство нису посветили довољно бриге припреми земље и државе за рат. Они су запоставили армију како у погледу материјално-техничке опреме и наоружања, тако и у погледу стручне обуке и васпитања. Због тога, она је у савременим методама ратовања знатно заостајала од осталих европских армија, и у рат је ушла неприпремљена, са погрешним и нереалним планом, који није одговарао новоствореној војно-политичкој ситуацији, нарочито после 27 марта.

Текст: Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945 том 1

Author: URAN

3 thoughts on “ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ: Операција “Подухват-25” и слом Краљевине Југославије [СПЕЦИЈАЛ]

  1. Trebali su da skrate front,napuste Sloveniju, Slavoniju,Vojvodinu i Makedoniju bez borbe, da izbace Xrvate iz vojske,u planinskim predelima Zapadne Srbije,Crne Gore i Bosne i Hercegovine da organizuju odbranu gde Nemci ne mogu da iskoriste preimućstvo u tenkovima!

  2. tu se nazalost nista nije moglo uraditi protiv nemacka vojske na svom vrhuncu nazalost nije bilo nikakve sanse,to su pre nas na svojoj kozi iskusili mnogo jaci francuzi pojacani sa englezima u francuskoj.

  3. Posle bitke su svi generali. Mogli su naši da rade šta hoće. Tadašnjom vermahtu nije moglo ništa da parira. Još da se ne zaboravi da na Srbiju nije ni u jednom momentu bila upućena čitava njihova sila koju su posedovali. U stvari, na sreću svih, Hitler je samo napravio jednu grešku. A to je što je otvorio više frontova istovremeno. I nije poslušao tadašnjeg generala vazdušnih jedinica. Ovaj mu je predložio da usavrše prvo rakete koje prate toplotu aviona. Pa onda da krenu na London kad im skinu sve avione. Hitler je bio opsednut Londonom i to je jedan od većih razloga što su izgubili rat. Na sreću čitavog sveta a pogotovo slovenskih naroda.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *